Potreba za dokazivanjem – nedostatak roditeljske ljubavi
Klijent sa kojim radim već neko vreme požalio mi se da je iza njega bila strašno stresna nedelja. Bilo je puno izazovnih situacija, ali jedna ga je posebno uznemirila. Aplicirao je za veliki projekat na poslu, ali je na kraju odbijen. To ga je jako pogodilo. Postavio sam mu ključno pitanje – zašto? Zašto je taj projekat njemu bio toliko bitan?
Da bismo došli do odgovora, vratio sam ga u situaciju koja se desila i odatle smo krenuli u seansu emocionalnog oslobađanja.
„Šta u tebi izaziva ova situacija?“ – upitao sam ga.
„Osećam strah u stomaku, kao neki oblak plave boje.“ odgovorio je.
„Čega te je strah?“ nastavio sam da istražujem.
„Osećam se ugroženo… Nadao sam se da ću dobijanjem ovog projekta moći da ih ostavim u prašini. Hteo sam da dokažem da sam bolji od njih!“
„Šta bi time dobio?“
„Sama ta ideja da sam ih ostavio u prašini bi mi dala osećaj vrednosti. Ne bih se više osećao ugroženo.“
Zatim sam ga upitao da primeti kada je najranije u životu osetio potrebu da bude najbolji i da se dokaže.
„Celo moje detinjstvo kroz školu. Moja vrednost zavisi od tih uspeha, nisam imao za šta drugo da se uhvatim. Dobijao sam priznanje od oca samo ako bih postigao neki uspeh u školi. Van toga, on bi bio ravna linija.
Jedino kroz uspeh ja vredim“, rekao je.
„Znači, time što nisi dobio ovaj projekat ti osećaš da ne vrediš?“
„Da, nemam ni jednu drugu vrednost! Samo akademski uspesi mi daju vrednost.“
„Kako se sada osećaš, sada kada si svestan ovog sržnog uverenja?“
„Užasno. Osećam frustraciju jer sam svestan da mi to diktira veći deo života! Izaziva mi poriv da moram da budem besprekoran.“
Zatražio sam od njega da zamisli svog oca ispred sebe i da iskomunicira sve što mu leži na duši u vezi ovoga.
„Tata…“ započeo je, i tada je izneo sve neizgovoreno. Ekspresovao je emocije koje su bile potisnute godinama.
Na kraju seanse, rekao je: „Osećam se slobodnije. Osećam da želim više da živim!“
Ovo nam pokazuje koliko je priznanje roditelja ključno za emocionalni razvoj deteta. Kada dete dobija ljubav i podršku uslovljeno samo uspehom ili postignućima, stvara se duboko ukorenjeno uverenje da njegova vrednost zavisi isključivo od spoljašnjih rezultata.
Ovaj oblik emocionalne uslovljenosti vodi do razvoja nezdravog stava prema samopouzdanju, gde svaka greška ili neuspeh postaju potvrda lične nevrednosti.
Perfekcionizam tada postaje zaštitni mehanizam, ali i težak teret, koji stvara kontinuiranu potrebu za dokazivanjem. Tek kada osoba osvesti ove duboke rane i suoči se sa njima i isprocesuira ih, može se osloboditi tog pritiska i pronaći unutrašnji mir, nezavisan od spoljašnjih priznanja.
