Željko Radosavljević

Depresija – hladno odsustvo osećanja

Pod depresijom se, u kliničkom smislu, podrazumeva veliki broj promena u emocionalnoj sferi, počev od normalnih promena raspoloženja koje prate svakodnevnicu, pa do teških depresivnih psihotičnih epizoda.

Depresija je složeni poremećaj zdravlja koji se ispoljava promenama gotovo svih psihičkih i brojnih telesnih funkcija a takođe duboko zadire u svet interpersonalnih odnosa bolesnika.

Manifestuje se mnogobrojnim simptomima i heterogenom kliničkom slikom a da pri tom ne postoji simptom koji bi obavezno morao biti prisutan u svakom pojedinačnom slučaju.

Većina ljudi kada čuje za nekog da je depresivan prvo pomisli da takva osoba tuguje previše ili da je u dubokoj žalosti. Međutim, depresija nije sinonim za osećanje tuge. Baš naprotiv, depresivni bolesnici koji imaju dobru moć samoposmatranja i samoanalize, gotovo da uopšte ne koriste reč tuga u opisivanju svog emocionalnog stanja. Tuga nije obavezno obeležje depresivnog raspoloženja mada postoje i depresivni bolesnici koji su tužni. Pogrešno je izjednačavati ove dve pojave jer one ne moraju biti povezane.

Depresivne faze se mogu javiti spontano, posle provokacije nekim nepovoljnim životnim iskustvima ili somatskim stresovima.

Klinička slika se uglavnom razvija postepeno, ređe naglo. U početnom stadijumu bolesnici se najčešće žale na

  • potištenost
  • mrzovolju
  • malaksalost
  • umor
  • pad energičnosti,
  • gubitak elana i efikasnosti na poslu
  • smanjenje apetita i libido

Mogu se javiti i glavobolje a njen, gotovo redovni pratilac je nesanica. Zbog izmenjenog psihičkog stanja, ovakvi ljudi često mogu da dođu u sukob sa svojom okolinom (članovima porodice ili kolegama na radnom mestu) pa se često može pogrešno zaključiti da su novonastali problem njen uzrok.

Kada imamo razvijenu kliničku sliku možemo zapaziti dva osnovna fenomena:

  • depresivno raspoloženje
  • gubitak životne energije i elana

Depresivno raspoloženje je složeni fenomen, skup mnogih neprijatnih emocionalnih doživljaja kao što su potištenost, utučenost, obeshrabrenost, zabrinutost, očajanje, anksioznost, beznadežnost, bespomoćnost. Kada je ovo izraženo velikim intenzitetom, na subjektivnom nivou pojedinac to veoma bolno proživljava, prožet je time i iz osnova menja stav prema sebi i svetu, onemogućen je i sprečen da ostvaruje svoje elementarne ljudske potrebe kao što je voljenje, rad, uživanje, saosećajnost, zajednički život sa drugima.

Redovni pratilac depresivnog raspoloženja je neprimereno nisko samopoštovanje, osećanje niže vrednosti, krivice, griže savesti, potreba za samokažnjavanjem. Motive za pomenute stavove i doživljavanja, bolesnici nalaze u prošlosti, koju su sami iskrivili pripisujući joj bezuslovno negativno značenje.

Česta preokupacija depresivnih bolesnika su strahovanja od naslućivanih, pretećih opasnosti ili nepovoljnih dešavanja, nesreća ili su opterećeni i prožeti anksioznošću ispoljenu kroz osećaj napetosti ili pritiska u glavi, oko srca, u prsima, stomaku. Kod agitiranih depresija dešava se da anksioznost preplavljuje bolesnika i grubo utiče na promenu njihovog ponašanja. Doživljaj neposredne životne ugroženosti može izazvati panični nemir koji se odvija u vidu određenih istovetnih šablona ponašanja kao što su stalna i neprekidna kretnja, lomljenje prstiju ruku, hvatanje za osobu u okolini od koje se traži pomoć.

Jedna od specifičnosti depresivnog afektiviteta, po čemu se on kvalitativno bitno razlikuje od normalne tuge, jeste pad emocionalnog reagovanja na događaje u okolini. Ovaj poremećaj pokrivaju dva fenomena: anhedonija (gubitak životne radosti) i osećanje bezosećajnosti.

Gubitak radosti je doživljaj koji se lako prepoznaje jer se odražava na ponašanje osoba koje boluju od depresije.  Kada je gubitak životne radosti umereno prisutan, bolesnici kreću sa napuštanjem dotadašnjih omiljenih aktivnosti. Prestaju sa izlascima, gledanjem tv, ne posvećuju se više svom hobiju itd. U tome više ne pronalaze zadovoljstvo. Primer nemogućnosti doživljavanja pozitivnih i prijatnih osećanja primerenim spoljašnjim okolnostima je bolno iskustvo pacijenata da u kontaktu sa voljenim osobama, na primer decom, ne osećaju očekivano radovanje.

 

Odraz duboke depresivnosti je doživljaj pacijenata da više ništa nisu u stanju da osete, nijednu emociju. Prisutno je osećanje bezosećajnosti u kome nema ni ljutnje, ni radosti, ni tugovanja, samo praznina, skamenjenost, hladnoća.

Razgovarajući sa njima možemo saznati da se ta bezosećajnost ne odnosi na trenutno emocionalno stanje, već na doživljaj nesposobnosti da bilo kakvim osećanjem reaguju na događaje u okolini. Nema tog dešavanja, vesti, informacije, saveta ili obećanja koje može da deluje podsticajno po njih i dovede do promene osnovnog raspoloženja. U svetu u kome žive više ne nalaze povod za ljubav, mržnju, strast, ljutnju, radost. Oni pate zbog očajne vlastite egzistencije, krivice, besmisla.

Za većinu njih svet je postao pun teškoća, nepremostivih prepreka, loših dešavanja. Sve poprima elemente sivila, praznine, bezvrednosti. Budućnost kao da ne postoji. Bolesnik živi isključivo u prošlosti, koja je pod uticajem sadašnjosti poprimila takođe negativne karakteristike. Prošlost je sada u službi potvrđivanja vlastite krivice, promašenosti, nesposobnosti, manje vrednosti. To nekada može otići toliko daleko, taj krug ponavljanja kada iskrivljena problematika prošlosti potpuno okupira sadašnjost i osoba jedini izlaz vidi u okončanju nepodnošljivog načina života.

 

Gubitak životne energije manifestuje se padom opšteg nivoa psihičke i telesne aktivnosti. Može se javiti psihomotorna inhibicija koju odlikuje usporenost pokreta, oskudna mimika i gestikulacija, spontani pokreti su redukovani, govor je monoton, tih i spor. To može ići čak do pojave depresivnog stupora kada su bolesnici prikovani za krevet, nepomični, ćute sa izrazom “tragične maske” na licu. Misaoni tok je usporen sa oskudnim asocijacijama i sadržajima koji se vrte oko tema krivice, bezvrednosti, smrti. Preduzimljivost bolesnika je smanjena, teško se odlučuju na bilo kakvu aktivnost kada i obavljanje najjednostavnijih radnji zahteva veliki napor. Pacijent se oseća preopterećenim i neefikasnim iako se nalazi pred istim zadacima i životnim izazovima koje je ranije uspešno razrešavao. Zbog teškoća u koncentraciji, izražene ambivalencije i gubitka poverenja u svoje sposobnosti on objektivno postaje manje efikasan. Prisutna su i telesna inercija i slabost koja se manifestuje tromošću, malaksalošću, nesposobnošću za fizičke napore. Spavanje ne donosi potrebno okrepljenje i odmor.

 

Prisutni su i somatovegetativni znaci depresije poput

  • bolova
  • pritsaka
  • probadanja i pečenja u svim mogućim delovima tela

Javljaju se funkcionalne smetnje kardiovaskularnog sistema u vidu

  • promene srčanog ritma i krvnog pritiska

Zatim se mogu javiti

  • Opstipacija
  • suva usta,
  • gubitak apetita i telesne težine
  • teško disanje,
  • pad libida i potencije,
  • dismenoreja itd.

Javljaja se poremećaj spavanja tipa poznih nesanica sa ranim jutranjim buđenjem ili iscepkanim spavanjem u toku noći. Raspoloženje je kolebljivo sa jutarnjim pogoršanjima i večernjim poboljšanjima subjektivnih i objektivnih tegoba. Koncentracija je oslabljena što se negativno odražava na kapacitet pažnje i pamćenja.

 

Lečenje i psihoterapija

Lečenje depresije je kompleksno. Ono obuhvata najčešće kombinovanje psihoterapije i farmakoterapije kao i rad sa porodicom i širom socijalnom sredinom. Početak lečenja zahteva izlaženje u susret neposrednim potrebama bolesnika. U izboru metode psihoterapije mišljenja su podeljena, pojedini autori preporučuju individualnu psihoterapiju dok drugi smatraju da je grupna psihoterapija efektivnija. Ove dve metode ne treba suprotstavljati jednu drugoj, jer se one uzajamno dopunjuju. U individualnoj se lakše javlja transfer a u grupi se lakše prevazilazi osećaj usamljenosti i krivice.

Kada je u pitanju psihosomatski pristup, Iz mog iskustva tehnike Psihotelesnog oslobađanja daju neverovatno pozitivne rezultate u radu sa osobama koje pate od anksioznosti i depresije iz razloga što one utiču na regulaciju nervnog sistema a znamo da je u korenu anksioznosti i depresije došlo do disbalansa autonomnog nervnog sistema.

Ovo stanje ne nastaje preko noći i isto tako se ne može ni rešiti preko noći ali Psihotelesno oslobađanje može biti prvi izuzetno značajan korak ka rešavanju ovog problema jer je pristup u potpunosti  psihomatski.

Relativno čest uzrok depresije može biti trauma koju je osoba proživela, koje se možda više ni ne seća jer ju je potisnula ali sa ovim tehnikama preko regulacije autonomnog nervnog sistema i telo i psiha se polako oslobađaju trauma na lagan i bezbolan način i bez retraumatizacije sećanjem na događaj.